Системи дојаве пожара су строго дефинисани законом. Пројектовање таквих система раде стручна лица са лиценцом.

 

За рано откривање пожара користе се дим и топлота. Јављачи пожара, конвенционални и аналогни адресабилни, користе исте физичке принципе за детекцију пожара: мерење присутности дима, мерење температуре, треперење пламена или извора топлоте.

 

Информацију даље прослеђују до противпожарне централе која проверава веродостојност сигнала. У случају потврде критичне вредности активира се аларм. Аларм се може огласити помоћу сирене или путем телефонске дојаве.

 

Могућа је интеграција противпровалног и противпожарног система. По активирању аутоматских или ручних  контактира се мониторинг центар. Након дојаве дежурна служба шаље у објекат ватрогасну службу.

 

Конвенционалне централе се састоје од одређеног броја конвенционалних зона. Према пропису, једна зона садржи до 30 јављача пожара или ручних јављача пожара. У случају активирања јављача пожара, на централи за дојаву пожара јавља се сигнал аларма на линији (зони). Није могуће са централе установити који је јављач активиран и зато је пожељно ручне јављаче пожара спајати у засебну зону.

 

Адресабилни системи за детекцију и дојаву пожара пружају најмодернију и најбољу заштиту од пожара. Осим олакшаног тестирања ови системи се одликују великом флексибилношћу и прецизношћу детекције пожара. Када кажемо да је систем "адресабилан" то значи да сваки детектор у систему има своју индивидуалну адресу, тако да у случају пожара имате прецизну информацију који је детектор у којој просторији активиран.